To koliko su nam dostupni inovativni lekovi zaista je porazno. Na listi imamo nešto manje inovativnih lekova nego Crna Gora; Rumunija ima 2,5 puta više inovativnih lekova od Srbije, Bugarska četiri. Od 2011. do 2016. nijedan inovativni lek nije uveden u srpsko zdravstvo. Trenutni budžet za inovativne lekove je – nula. To znači da pacijentima nisu dostupne terapije najnovije generacije koje zaslužuju da ponesi naziv inovativna zato što su dokazano bolje, efikasnije i bezbednije za pacijenta od prethodne. Ipak, iduće godine biće odvojeno pet milijardi dinara za nabavku inovativnih lekova, pa je pitanje kako i zašto dolazi do ovog revolucionarnog obrta u odnosu države prema najboljim terapijama za sopstvene građane? To je prvo što pitamo Bojana Trkulju, predsednika Inovia, Udruženja proizvođača inovativnih lekova.
“Država je u poslednjih godinu dana prepoznala da situacija nije nimalo ružičasta. Mi značajno zaostajemo za Evropom, ali i za regionom s kojim se možemo porediti. Budžet će biti povećan na pet milijardi dinara, a dosad je bio nula. Najviše što smo ikada imali bilo je 2016, kada je odobreno manje od milijarde za inovativne lekove. Međutim, direktorka RFZO prepoznala je značaj lečenja pacijenata novim terapijama i u saradnji s Ministarstvom zdravlja idemo u susret narednoj godini sa obećanjem koje našim pacijentima može značajno unaprediti kvalitet života”, kaže Trkulja.
Kakva je situacija u Srbiji u odnosu na uporedne zemlje?
Statistika nam zaista ne ide naruku. Podaci pokazuju da se kod nas za zdravstvo odvaja 300 evra po stanovniku godišnje, što nije mnogo, ali je u proseku zemalja okruženja. Međutim, kad se pogleda koliko se ovog novca odvaja za lekove, situacija je zabrinjavajuća. U Srbiji je to oko 70 evra po stanovniku, što je manje od 25 odsto budžeta, a to je čak 50 odsto manje nego u Bugarskoj. Crna Gora izdvaja 113 evra, Rumunija 130 i jasno je da je ovo sektor koji je zanemaren iako su upravo inovativni lekovi revolucija u medicini. Inovativni lekovi su oni koji prave iskorake u lečenju i izlečenju pacijenata. Zato je bilo jasno da povećanje budžeta mora ići u pravcu povećanja budžeta za inovativne lekove.
Šta to znači, da će naši pacijenti sada imati na raspolaganju sve, većinu ili samo neke od inovativnih lekova?
To nije na nama. Postoje mnogobrojne stručne komisije koje prave prioritete i one će odrediti koji će se lekovi nabaviti za novac koji nam je na raspolaganju. Tako i treba da bude. U ovom trenutku postoji zahtev da se 200 inovativnih lekova stavi na listu, ali je odlučeno da je prvi prioritet njih 90. Da bi svi oni stigli na listu potrebno je 14 milijardi dinara, a proizvođači inovativnih lekova rešeni su kao odgovorna industrija da polovinu troška preuzmu na sebe. To znači da bi za pomenutih 90 lekova država trebalo da izdvoji sedam milijardi dinara. Sada stručne komisije treba da urade još jednu listu prioriteta i vide koji sa tog “suženog” spiska mogu da se nađu na listi.
Kažete da je industrija spremna da preuzme deo troškova. Nije li to dokaz da su ti lekovi preskupi, odnosno da su cene naduvane, ako se vama isplati da čak polovinu troškova oprostite, odnosno poklonite lekove?
Cena lekova je kod nas strogo kontrolisana i tu nema odokativnog određivanja cene ni kad su u pitanju inovativni lekovi, ali ni svi drugi. Cene lekova, kako onih na takozvanoj pozitivnoj listi tako i onih koji se nalaze u slobodnoj prodaji u apotekama, određuje država, i to na način da maksimalna dopuštena cena jednog leka kod nas mora biti na nivou minimalne cene istog tog leka u Italiji, Hrvatskoj i Sloveniji, koje su uzete kao referentne zemlje. I tu nema ni odstupanja niti improvizacije. Uz to, veoma je važno da ne postoje lekovi za “treća tržišta”, kao što robne marke prave garderobu jednog kvaliteta za Zapad, a drugog za Istok. Lek koji pije Nemac dobija i građanin Srbije. I to je najvažnije. Poenta je da svi koji rade u Srbiji moraju biti svesni kupovne moći stanovništva, ali i finansijske snage države.
Gde je vaša računica?
Mi smo mala zemlja u odnosu na jednu Nemačku. Kada bismo isto ponudili u Nemačkoj, gde je promet mnogo veći nego u Srbiji, to bi bio udar na industriju, pa čak ni u Bugarskoj to ne bi bilo moguće jer je njihovo tržište dvostruko veće od našeg. Međutim, s obzirom na količine koje se troše u Srbiji, industrija može da podnese taj trošak.
Istina je i da to što je neki inovativan lek dostupan našim pacijentima ne znači da će ga svi i dobiti.
Tačno je da za najveći broj inovativnih lekova koji se nalaze na takozvanoj Listi C postoje stručne komisije koje donose odluku o pacijentima koji će biti uključeni u lečenje, a u određenim terapijskim oblastima ima više registrovanih bolesnika nego što je dostupno količina leka u jednoj kalendarskoj godini. To je još jedan razlog što se pitanje finansiranja lečenja inovativnim lekovima mora zakonski regulisati na način da svi kojima je određen lek neophodan dobiju u optimalnom vremenskom roku, čime se postiže maksimalna efikasnost terapije.
Pitanje je i da li je za državu skuplje da nas leči inovativnim lekovima, kako će se često čuti, ili je to ušteda na dugoročnom nivou?
Već dugo postoje brojne farmakoekonomske studije koje su pokazale da se svaki evro koji država investira u lečenje inovativnim terapijama višestruko vraća kroz uštede unutar zdravstvenog sistema ili, još šire, na nivou celokupnog društva. Zahvaljujući većoj efikasnosti lečenja inovativnim terapijama pacijenti provode manje vremena u bolnici, kraće odsustvuju sa posla, izbegavaju se komplikacije koje je neophodno lečiti skupim dijagnostičkim i operativnim procedurama, pacijenti ostaju radno sposobni, ne zahtevaju dodatnu negu i ostaju produktivan deo društva. Zbog toga je važno da se prilikom procene određene zdravstvene tehnologije, uključujući i lekove, postavi pitanje šta takva terapija donosi, a ne koliko inicijalno košta. Kod inovativnih lekova odavno je poznato da uštede koje se postižu značajno nadmašuju cenu lečenja.
Kažete da je tržište lekova u Srbiji malo, dok slušamo kako naši građani piju milione lekova za smirenje godišnje. Kakve mi to lekove pijemo i pijemo li previše ili premalo lekova?
Ako se ne računaju švercovani lekovi, koje bi svako trebalo da izbegava, možemo reći da u Srbiju stižu provereni i kvalitetni lekovi. Naprosto, procedure kod Agencije za lekove dovoljno su stroge da garantuju kvalitet. Ipak, ako je pitanje vezano za to koliko su nam dostupni inovativni lekovi, stanje je zaista porazno. Na listi imamo nešto manje inovativnih lekova nego Crna Gora; Rumunija ima 2,5 puta više inovativnih lekova od Srbije, Bugarska četiri puta više, a Slovenija šest puta više. Dakle, dostupnost inovativnih lekova vrlo je mala. Ipak, moram da istaknem da najnovije obećanje za iduću godinu zaista otvara nove perspektive u lečenju pacijenata. Mi smo čak predlagali da se osnuje Fond za finansiranje inovativnih terapija, kakav je država osnovala za lečenje retkih bolesti. To znači da ne bismo svake godine zavisili od stanja u budžetu nego bi nabavka ovih lekova bila zagarantovana, što je model koji je usvojen u mnogim zemljama, pa i u Hrvatskoj, Bugarskoj i u Severnoj Makedoniji.
Značajne su investicije industrije inovativnih lekova u Srbiji, ali je farmaceutska industrija uvek pod sumnjom. Opšti je stav da je glavni cilj farmaceutske industrije razbolevanje. Gde ste uložili novac, budući da kompanije koje posluju u Srbiji zapravo ne proizvode lekove ovde?
Samo prošle godine 17 kompanija Inovie uložilo je 24 miliona evra u srpsko zdravstvo kroz organizaciju brojnih stručnih skupova, sponzorstva lekarima, finansiranje kliničkih istraživanja i naša ulaganja iz godine u godinu rastu. Međutim, da bi investicije bile stabilne, mora da postoji sigurnost, odnosno da država prepozna interes ulaganja u inovativne lekove.
Finansiranje seminara i kongresa lekara je prvo što se industriji zamera. Logika je da farmacija plaća edukacije i seminare, a lekari onda prepisuju određene lekove.
Da ste me to pitali pre 15 godina, razmislio bih oko odgovora. Međutim, pravila i procedure za ovu vrstu sponzorstava toliko su stroge, da nema govora ni o kakvoj korupciji. Industrija transferiše novac zdravstvenim institucijama, koje onda određuju kog lekara će poslati na određeni kongres, gde učešće od svega četiri dana može da košta i nekoliko hiljada evra. A naše zdravstvo to ne može da plati. Sa druge strane, da lekari nemaju kontakt s najnovijim metodama lečenja, tehnikama i lekovima, kako bismo unapređivali ne samo naš sistem već medicinu uopšte.
Ipak, šta je tu vaš interes? Ne može biti u pitanju čista filantropija. Da lekari ne saznaju za inovativne terapije, one nikada ne bi ni stigle do pacijenata, odnosno kupaca?
Interes je obostran i tu nema nikakve dileme, ali je pitanje i ko bi to drugi radio, da mi to ne radimo? Kako bi se pratile medicina i farmacija, da nije konstantne edukacije na obe strane? Medicina je živa nauka i niko ko je završio medicinski fakultet nema pravo da prestane da se edukuje tokom celog svog profesionalnog veka. Kao zemlja u kojoj većina zdravstvenih radnika radi u državnom zdravstvenom sistemu, upravo država – poslodavac naših zdravstvenih radnika – jeste ta koja ima odgovornost da obezbedi kontinuiranu edukaciju. Nažalost, sa malo novca kojim zdravstvo raspolaže država nije u prilici da to čini i zbog toga farmaceutska industrija i na taj način pomaže zdravstvene radnike. Zarad javnosti, veoma je bitno da se to radi na transparentan način kako bi se otklonila svaka sumnja u način saradnje zdravstvenih radnika i farmaceutske industrije i zbog toga još od 2016. sve inovativne farmaceutske kompanije, kako u Evropi tako i u našoj zemlji, javno objavljuju sve transfere vrednosti prema zdravstvenim radnicima.
